Teofil PančićGodinama unazad mnogo se govori i piše o tome kako je Srbija "država nejasnih granica"; naravno, ako su granice nejasne, onda i unutra, između njih, ne može biti nikakve istinske stabilnosti. U pokušaju da nejasno učinimo jasnim, ponudili smo ovakvu definiciju (nimalo originalnu, ali baš zato u praksi mnogo puta potvrđenu): država se proteže dotle dokle može da pošalje policajca i poreznika. Tamo gde neko drugi održava javni red, i gde neko drugi (ili niko drugi!) prikuplja poreze, tamo je - inostranstvo. Sa ili bez "međunarodnog priznanja".

Ovakva zdravorazumska definicija izaziva podozrenje, to jest, spočitava joj se da odnekud „nije dovoljno patriotska". Po ovoj specifičnoj školi mišljenja, u svakoj mogućoj koliziji između zdravorazumskih uvida i patriotskih projekcija, mora se odabrati ovo drugo. Inače - zna se šta ste. Problem je, dakle, u vama, a ne u činjenicama. I reklo bi se da mnogi ljudi zaista veruju u to. Važniji su, dakako, oni koji znaju da nije tako, ali im se jako isplati da tvrde da jeste. Isplati im se ili politički, ili finansijski, ili oboje, što im je nekako najslađe: em lepo zarađuju na urednom distribuisanju iluzija, em ih još svi (što iz naivnosti, što iz interesa) tapšu po ramenu kao uzorne arhipatriote.

O tome da nigde na Kosovu odavno nema ni policije ni vojske Srbije, sve odavno znamo; znamo i otkad traje to stanje, i šta je do njega dovelo, i ko je tad bio na vlasti u Srbiji, dakle, rečeno jezikom tabloidne štampe, znamo „ko je izgubio Kosovo".

A kako stoji stvar s porezima? Vlast u Srbiji svojevremeno je ukinula naplatu PDV-a za sever Kosova (drugde nije ni virtuelnomogla da bude prisutna), što je objašnjeno kao patriotska briga i pomoć tamošnjim Srbima. Uzgred, eto zanimljive inovacije: porez koji nije etnički neutralan. Sada, međutim, aktuelna vlada uvodi PDV za sever Kosova, što se objašnjava opet kao pomoć tamošnjim Srbima, to jest, kao mera suzbijanja procvata svakovrsne poresko-švercerske mafije koja se veoma lepo nafatirala na stvarnom švercu i fiktivnoj trgovini koja je manipulisala stvorenim poreskim „rupama". I koja se, mafija, u međuvremenu nametnula kao značajan i moćan politički faktor, dakako "rodoljubačkog" usmerenja. I to faktor u osnovi nimalo naklonjen aktuelnoj srpskoj vlasti, uprkos svoj njenoj teško gledljivoj servilnosti prema njima, kilavo opravdavanoj "višim državnim razlogom".

No, istovremeno, ovaj čin ima i simbolički jako političko značenje, jer potencira pretenzije Beograda prema severnom Kosovu kao svojevrsnoj „srpskoj tvrđavi" od kojeg se, kao baze svakojakih "paralelnih institucija", neće odustati ni pod koju cenu. Ovo, pak, intenzivno miriše na filozofiju "podele Kosova", mada je niko iz zvaničnog Beograda zvanično ne spominje, a u međunarodnoj zajednici nesumnjivo preteže stav da o tome nema ni govora, i da je sve što Srbija ovakvim aktima postiže samo nekakvo mazohističko samosaplitanje na ionako frustrirajuće dugom putu ka integraciji u Evropsku uniju. Što bi trebalo da je i dalje strateški cilj Srbije (niko nas barem nije blagoizvoleo obavestiti da bi se tu nešto promenilo), a naročito aktuelne vlasti okupljene oko Demokratske stranke. Jer ako joj to nije primaran strateški cilj, nego je to „odbrana Kosova" - šta god to u praksi značilo - onda može slobodno odmah da abdicira i da se povuče ne u opoziciju nego pravo u manastir, pošto u metafizičkoj disciplini "odbrane Kosova" nikako ne može i nikada neće moći da parira ni konfuznim naprednjacima, a kamoli Koštuničinom DSS-u, koji je do zavidnog savršenstva doveo tehniku zvanu "evo ti ništa, i drži ga dobro".

ArhivaU međuvremenu, natezanje i igra živaca oko "administrativnih" ili "graničnih" prelaza između severnog Kosova i Srbije i dalje traje, a da niko ne drži stvari uistinu i potpuno pod kontrolom, ni Priština, ni međunarodne snage ni Beograd (ni severna Mitrovica, uostalom, šta god ona bila), što znači da se stvari u bilo kojem trenutku mogu tragično zakomplikovati. Naravno, i iz toga bi neko politički i na druge načine profitirao, jer takva je ovo vrsta igre, amoralna i cinična do srži. Valjda smo bar toliko naučili iz prethodnih ratova po Hrvatskoj, Bosni i samom Kosovu. Kada je aktuelna beogradska vlast (ali i glavnina opozicije) u pitanju, mogućnost žalosnog profita svodi se na izbore, koji će biti održani sledećeg proleća. Otuda sva ova "kosovizacija kampanje", koja se tako ne zove, ali baš to jeste. Bizarno je što od nje više koristi, po prirodi stvari, može imati opozicija, a što na njoj ipak insistira vlast. Ali, kamo sreće da je to nešto najbizarnije što ovih dana gledamo, a što se poigrava životima i sudbinama ljudi ovog dela Balkana.

Piše: Teofil Pančić

Preneseno s portala Radio Slobodna Evropa