Dobrica ĆosićPre nekoliko dana sam u Beogradu videla sliku koja me je zaledila: starica je iz kante za đubre ispred nekog štanda za brzu hranu jela direktno, služeći se viljuškom. Tu se nekako završio jedan od popularnih mitova srpskog nacionalizma, temat: "Zašto smo bolji od drugih?", odgovor: "Jer su Srbi u Srednjem veku jeli viljuškama, dok su svi ostali razvlačili meso prstima." Logična dopuna ove ubistvene laži, koja se završava u realnosti stotina hiljada, ako ne miliona ubogih kao ova starica, jeste kipeće naduto saopštenje SANU o dobijanju Nobelove nagrade. Ni u takvom trenutku slave, akademici nisu mogli bez laži: obavestila ih je kao neposredno švedska kraljevska akademija, jer znaju pravi domicil najvećega pisca iliti duhovni dom, u rano jutro, dakako, dramski trenutak je ključan. U kući srpske pameti bilo je mirno i dostojanstveno...To je nesumnjivo najgore uletanje kolektiva koji u zadnjih trideset godina nije pokazao nijednoga znaka kolektivne samorefleksije, samo, ako se dobro sećam, jedan jedini redak, znak lične odgovornosti, koji je dopro i do javnosti. Koja viljuška? Akademici su uleteli sa lopatama... U uličnom ponašanju, to se nekada zvalo "odvrnuti", zvizne se ili glasno vikne, i tipovi koji misle da su najposmatraniji i najvažniji, obavezno okrenu glavu prema znaku priznanja u javnosti. Lepe trenutke odvrtanja viđala sam u predratnim godinama u Orebiću, gde su udruženi mlađi lokalci i odmoraši uvek bez izuzetka uspešno "odvrnuli" Dragoša Kalajića, čim bi se pojavio na jedinoj ulici.

Ostavimo sada akademike sa lopatama u rukama, malo garave i oznojene, da smisle kako da izvređaju Nobelovu nagradu, koju je nesuđeni dobitnik već proglasio nedostojnom primanja. Gubljenje dostojanstva staraca je u ovome slučaju samo lična odgovornost, s tim što su ovi dobrim delom odgovorni i za sudbinu one starice sa viljuškom. Oni su se dogovarali kako da je lažu, oni su birali političare koji će zemlju svesti na jedenje iz kante za đubre, oni su sami besramno hvatali komade koji su padali sa trpeze vlasti (gde se nije jelo viljuškama), oni su blagosiljali bednike, koji su sa njihovim rečima na usnama ubijali druge i ginuli, oni su po ramenu tapšali ratne zločince, oni su sa diskretnim veseljem primili vest o ubistvu Đinđića, oni su, umesto kritičkih generacija, vaspitali svoje kelnere, oni su u svetu organizovali samo mrežu svojih izmećara i proverenih masturbanata egzotičnošću. Šta će sa sobom uraditi na takvu sramotu je uglavnom jasno: nastaviće kao da se ništa nije desilo. Benzinom se polivaju principijelni luzeri.

Odgovorni za ovaj značajan dan prekida i osvešćenja u predugoj istoriji srpskog naci-ludila će nadam se, postati poznati istoriji. U prvoj sekundi posle dobijanja vesti, priznajem da sam pomislila da je to kraj - konačna granica nerazumevanja između svetova je uspostavljena, u drugoj sekundi sam rekla donosiocu vesti - to su hakeri, s tim što sam odmah pomislila na srpske naci-hakere. Kada sad pomislim, da jesu, svi bi nacionalisti sada hvalili akciju, jer pokazuje kako je svetsko priznanje nepravedno kada je u pitanju jedan takav div misli - dok istu nagradu dobijaju pre njega neke beznačajne ženetine, kao Jelinekova i Milerova...

Dok se probijam kroz kišu poruka, u kojima se svi dive srpskoj zabavi, hrabrosti, konstruktivnoj ludosti i ostalome što kao njih ne krasi, odolevam potrebi da im svima odgovorim da je trenutak, koliko god osećaja pravičnosti donosio, zapravo beskonačno žalostan, i da tek očajnici, i to u narednoj generaciji, mogu da se pojave na ivici ponora koji je progutao prethodnike i izbacio ih - u nesreću, bolest, ranu smrt, izgnanstvo. Pre 22 godine, posle šest meseci čekanja na odluku redakcije, objavili su mi u časopisu koji se tada zvao Vreme (možda se i danas zove, ali se niko ne odaziva), jako skraćenu kritiku koja se odnosila na skandalozne greške u opštem znanju koje je div-književnik zapisao u svojim tadašnjim delima; pre 15 godina, izbacili su me iz Udruženja književnika Srbije (Đorđije Vuković, Alek Vukadinović i Slobodan Rakitić), jer sam u svojim kritikama napadala diva-književnika. A bogami nisam bila ni naročito oduševljena kada je izdavač B 92 ocenio da je pravi trenutak da objavi knjigu razgovora sa Ćosićem: tada su moju kritiku te knjige odbacili čak i na nekom jugo-londonskom medijskom portalu. To pominjem zbog toga, što tvorcima zlatne patke zadnjih trideset godina mogu samo da zahvalim, jer se uopšte, nimalo, baš nikako i možda - šalaj - zauvek, ne osećam umornom.

Piše: Svetlana Slapšak

Preneseno s portala Peščanik