Ne, moj život s dragim kolegom Borisom nije započeo na desku Nacionala. Poznajemo se više od deset godina, a sve je počelo na Filozofskom fakultetu. Ja sam bio naivni brucoš iz Dalmacije, a Boris brucoš od 29 godina i diplomirani geodet. Bio mi je simpatičan, ali nismo se posebno družili jer tko bi bio prijatelj s propalim mjeračem zemljišta koji je upisao uzaludnu kroatistiku i koji je na faks dolazio s malom bebom i ženom? Redovno sam čitao dvotjednik za kulturu Vijenac, a kasnije i Zarez. To je Boris primijetio i predložio mi da napišem nešto za Zarez jer je tamo bio urednik. Mnogo godina kasnije rekao mi je da sam mu bio idealan suradnik kad me skužio kako čitam te uzaludne novine. To je bio moj prvi zajeb: čitanje Zareza na faksu. Napisao sam mu prvi tekst, on ga nažalost nije odbio i tako smo se počeli družiti. To je bio moj drugi zajeb: navukao sam se na piskaranje misleći da je kulturno novinarenje s intelektualcima korisno. Koje glupe greške u mladosti. Onda je Boris otišao iz Zareza u Nacional jer je shvatio da ne može prehraniti obitelj, da ima rupu u cipeli i pokidani kišobran i da nema ničega goreg i većih snobova od intelektualaca u novinarstvu. Ja sam otišao raditi u jednu knjižaru na Dolcu. Nije bilo loše: imao sam veze kod bakica na placu za najbolju dalmatinsku raštiku, makedonske čentrune i frišku arbune na ribarnici. A što i nije tako važno, imao sam sve najnovije knjige u rukama. Boris je došao jednog dana posuditi neke knjige. To je bio moj treći zajeb. Ne znam koji mi je vrag bio, ali sam mu rekao: “Boris, izvuči me odavde“. Zašto to nisam pitao nekog ekonomista, političara ili bogatu, ostarjelu udovicu sa stanom u Haulikovoj, morit će me cijelog života. Tako sam opet završio s Borisom. Taj čovjek mi je sjebao život, a on sad mešatari na njujorškoj burzi i seli se u centar Zagreba. “Tko se zajebo, zajebo je sebe“, rekla je jedna koja je također nedavno odjebala Zarez.