Nedavno mi se desio nezgodan slučaj: otkrio sam da osoba s kojom sam nekoliko godina surađivao na jednoj knjizi već dugo potajno radi protiv mene. Ne brinite se: to je kultura, a u kulturi su novci maleni; za razliku od naših političara i poduzetnika, kulturnjaci vam zabiju nož u leđa za hiljadu ili dva eura, tako da nisam na velikom gubitku. Pokušao sam stvar preokrenuti u svoju korist tako da sam stvar iznio njezinim nadležnima, ali, gle čuda, veliki sustav zaštitio je sebe i stali su na njezinu stranu.

Ukratko, jedna tipična hrvatska priča.

Pušio sam se od bijesa i razmatrao razne varijante osvete (davljenje, gaženje, probadanje iglama...), a onda sam pročitao u novinama nešto što me posramilo. Lingvistica je naletjela na časnika HV-a dok je mijenjao gumu nasred mosta Slobode - no on se ne ljuti što je ostao bez oba stopala, a ona mu želi do kraja života biti na pomoći. Oboje iz najgorega što im se dogodilo žele izvući najbolje; časnik ne želi uživati u svojoj patnji i sretan je što će s protezama moći normalno hodati; lingvistica (čiju knjigu imam na polici) zna da ne može vrijeme vratiti unatrag, ali sve će učiniti da budućnosti bude bolja za njih oboje.

Svakom se od nas na cesti života stalno dešava oboje od toga dvoga: više ili manje nehotice nekoga pregazimo, više ili manje nedužni stradamo. Eto recepta za život nakon toga - ispričati se i pomoći ako smo krivi, ne opterećivati se nepotrebno ako smo žrtve i nastaviti život što je normalnije moguće. Pa zašto se onda toga ne držimo? Ono što se na mostu Slobode dogodilo u malom, odvilo se u velikom i u ratu, i ratu prije toga, i u onom još prije... Sve rasprave oko hrvatskih i srpskih tužbi za genocid prikrivaju da se ne želi učiniti ono što je najjednostavnije: oprostiti i nastaviti.

Da, znam. Bilo bi lakše oprostiti i nastaviti kad bi se ona druga strana ispričala i ponudila nadoknaditi štetu (a, recimo, meni se to nije dogodilo). Za taj slučaj mogu citirati Marka Twaina: ljubite svoje neprijatelje, to će ih izludjeti.