Kad ti se termin za kolumnu pada baš na 25. maj, a pritom živiš na prostoru bivše SFRJ i imaš elementarni osećaj za poštovanje pravih vrednosti, tema za pisanje se nekako sama nameće. A opet, nelogično je očekivati od nekoga ko je kontraš na kvadrat da robuje bilo kakvim datumima i konvencijama? Najzad, onaj ko dosad nije shvatio veličinu Druga Tita, ionako neće nikad, pa taman mu crtao do preksutra.

Odlučio sam zato da napravim svojevrsni kompromis sa samim sobom. Voljenog Maršala ću poštedeti posthumnog hvalospeva i umesto toga ću mu samo čestitati rođendan, te još jednom zahvaliti što mi je omogućio da se rodim u najdivnijoj državi na svetu. Onoj koju smo samo deceniju nakon njegovog odlaska u večnost uspeli da iscepkamo na froncle. Kako reče Veliki Đole: „Sve se menja i sve teče... čoveče".

Uzavreli bosanski lonac

No, ne bih dalje gnjavio sa uvodnim izlaganjem, pa da skratim: pisaću (opet) o uzavrelom bosanskom loncu. Komandanta ću ovom prilikom ispoštovati tako što ću kao ideju vodilju za ovaj tekst pokušati da iskoristim njegovu stratešku dalekovidost i državnički (sic!) umesto politikantskog pragmatizma. Jer upravo su to ključne dve osobine koje očajnički nedostaju mrsomudima koji se godinama lažnopatriotski zaklinju pučanstvu kako im je očuvanje Bosne i Hercegovine iznad svega. Dok u suštini za sve to vreme svojim konformističkim populizmom istu tu BiH razbijaju barabar sa burazerom im Miletom. Ko svesno, ko podsvesno.

Ako bi presek stanja današnje BiH trebalo da definišem jednom jedinom rečenicom, ona bi glasila: Dodik se iz Banjaluke bavi rušenjem Bosne, gospoda iz Sarajeva se bave - Dodikom. Besmisleno je, naime, kriviti Dodika što radi na secesiji genocidne tvorevine kad ni on sam ne krije da mu je to krajnji cilj. Očekivati da će se neko ko je do te mere beskrupulozan da u sred Srebrenice negira genocid od fašiste preobratiti u čoveka - naivno je do granice imbecilnosti. Ali da su predstavnici sarajevske političke elite bar pola vremena i energije potrošene na prepucavanja sa Dodikom i odgovaranja na njegove provokacije upotrebili da ojačaju poziciju Federacije unutar zajedničke države, Laktašenko danas ne bi imao ni blizu ovoliki manevarski prostor da sprovodi svoju velikosrpsku politiku dezintegracija.

Operativac sa đonom umjesto obraza

Najpre da razjasnimo ključnu stvar: ne ruši Mile Bosnu iz ideoloških pobuda - takvi poput njega ionako ni u šta ne veruju - nego zato što mu je politički, a naročito finansijski probitačno. To je, između ostalog, i bio glavni motiv za nesuđeni referendum o pravosudnim nadležnostima BiH. Dodik je pre svega vešt i pragmatičan politički operativac sa đonom umesto obraza. Neotesan i primitivan svakako, ali itekako sposoban da nepogrešivo prepozna slabu tačku protivnika i dovoljno prljav da iz sve snage udari u istu kad god se ukaže prilika. Njegov naprasno konstruktivan pristup nakon susreta sa Ketrin Ešton nikako ne treba tumačiti kao nekakav značajan zaokret u politici. Radi se isključivo o taktičkom povlačenju - onom kojem jalijaši redovno pribegavaju kad nalete na jačeg od sebe, ali samo do prve krivine. Pa sad ti budi toliko glup da mu okreneš leđa.

Ah da, Mile se uporno žali na nekakva silna dejtonska ovlašćenja koja su oduzeta Šumskoj i prenesena na organe države BiH. Nisam nadležan da tumačim Dejton, ali ne mogu da odolim da se ne zapitam: ako je pored tolikih navodno oduzetih nadležnosti Mile uspeo da od nečega što se zove entitet napravi bezmalo državu u državi, šta bi tek bilo da mu nisu oduzete?

Kompanjoni iz boljeg entiteta

Pošto smo Mileta izapsolvirali, ostaje da vidimo na šta se to još, osim jedan na drugog, njegovi kompanjoni iz boljeg entiteta žale. Hm, uglavnom na Evropu i Ameriku. Najradikalniji kritičari tzv. „spoljašnjeg faktora" umeju čak da ustvrde kako međunarodna zajednica nije ništa uradila za Bosnu. Oni nešto realniji će reći da je uradila manje nego što je mogla. Ima u tome istine, ali bi se takođe moglo replicirati i da je učinila više nego što je morala.

Upravo se kroz percepciju uloge svetskih sila najbolje reflektuju dominantni uzroci političkog lutanja i srljanja frustriranih država. Uspešne zemlje su uspešne zato što svoju strategiju kreiraju u prvom redu na bazi sopstvenog interesa i objektivne procene realnosti u datom trenutku. Neće svetske sile spašavati Bosnu samo zato što je to pravedno ili moralno. To što se možda Hilari Klinton zaljubila u Sarajevo - eh, a ko ne bi (sic!) - je divno i pohvalno, ali nema poseban uticaj na osnovne tokove i smernice američke spoljne politike.

Jeste činjenica da je BiH stigla do tačke na kojoj je gotovo nezamislivo da može opstati bez pomoći velikih sila. Ali nije Bosna jedina tačka na globusu kojoj je neophodno aktivno angažovanje međunarodnih činilaca kako bi prevazišla svoje egzistencijalne nedaće. Povoljna okolnost je to što Zapad ima sopstveni interes u tome da sačuva Bosnu u njenim aktuelnim granicama, ali isto tako nije isključeno da taj interes vremenom iščezne ukoliko zapadni stratezi u nekom trenutku procene da Bosna definitivno nije sposobna da prevlada unutrašnje podele i tako najzad postane funkcionalna država.

Strah od islamske države

Za svetske sile jedan od važnijih motiva da održavaju BiH u životu, makar i na aparatima, jeste prevencija stvaranja tzv. „velike Srbije" (takođe i „velike Hrvatske", mada takvih aspiracija trenutno nema na vidiku, osim na marginama ekstremne hrvatske desnice). Regionalni hegemon, pa još strateški saveznik Rusije, je poslednje što im treba na ionako rovitom Zapadnom Balkanu. Međutim, koliko je zapadnjacima s jedne strane mrska ideja velike Srbije, ništa ih manje ne plaši mogućnost - pa neka bude i samo teoretska - da u sred Evrope dobiju islamsku državu u slučaju eventualne masovne radikalizacije - a time i desekularizacije - u redovima Bošnjaka (bh. muslimana). Republika Srpska u tom smislu dođe kao nekakvo nužno zlo - kontrateg kojim će se veštački održavati kakva-takva ravnoteža unutar složene etnoreligijske strukture dejtonske BiH.

U isto vreme, dakle, imamo i težnju Zapada da očuva ovakvu dvoentitetsku Bosnu i činjenicu da takva Bosna sve manje deluje održiva kako vreme odmiče. Drugim rečima, dokle god Bosna u svom sastavu ima etnički homogenu Šumsku u kojoj skoro 90% stanovništva želi secesiju, nema govora ni o kratkoročnoj, a kamoli o trajnoj stabilnosti. Zaključak: jedino građanska Bosna i Hercegovina - koja bi bila decentralizovana, ali ne po etničkom već po regionalnom modelu - može da garantuje dugoročni mir i prosperitet. Takvu Bosnu bi oberučke pozdravili i Brisel i Vašington.

cerići & radončići

Lako reći, đavolski teško učiniti. Jer Bosna je danas sve samo ne građanska. Ali teško ne znači nemoguće. Ako je realnost da je BiH u svakom smislu podeljena na tri tzv. „konstitutivna naroda", ali i da je među njima jedino Bošnjaci u celini doživljavaju kao svoju, onda je logično da upravo bošnjačka politička elita uloži maksimalne napore kako bi ubedila međunarodne činioce da građanska i sekularna Bosna nije samo pusti san već realna mogućnost. To na prvom mestu znači da se kojekakvim cerićima & radončićima ni u ludilu ne sme dozvoliti da nadvladaju suljagiće.

Još ranije sam u više navrata napomenuo da bi u diplomatskoj ofanzivi za spas Bosne Turska mogla da (od)igra ulogu od krucijalne važnosti. Prvo, između Turske i Bosne postoje neraskidive kulturno-istorijske veze. Drugo, i još bitnije, Turska je najmoćnija balkanska sila i uticajan faktor ne samo u regionalnoj već i u globalnoj politici. Treće, članica je NATO i druga najjača vojna snaga unutar Alijanse. Naravno da će Dodik na svako pojačavanje diplomatskih aktivnosti između Ankare i Sarajeva kao i uvek aktivirati onu paranoidnu teoriju o „neoosmanizmu", ali na to ne treba obraćati ni trunku pažnje. Ako se srpski nacionalni mejnstrim otvoreno zalaže za najtešnju moguću saradnju sa Rusijom zbog pravoslavno-slovenske veze između te dve nacije, nema nikakvog argumenta da se Bosni osporava pravo na partnerstvo sa Turskom po manje-više identičnom principu. Tim pre što je upravo Turska glavna brana širenju pogubnog uticaja Kremlja na Balkanu.

Hiperprodukcija govana

Konačno, kao odličan primer vešto izbalansirane nacionalne politike možemo uzeti Izrael - zemlju koja decenijama uspešno opstaje uprkos izrazito neprijateljski nastrojenom komšiluku. Svestan sam da dotična država nije naročito omiljena u većem delu javnosti i nemam nameru da ovde ulazim u (pat)etičku dimenziju sveprisutne judeofobije, ali to što nekoga ne volite - ili čak mrzite - ne znači da od njega nemate šta korisno da naučite. Zato zajebite emocije kad su državna posla u pitanju i probajte da pozitivna iskustva Izraela na planu spoljne, ekonomske i bezbednosne politike bar delimično inkorporirate u strategiju očuvanja celovite BiH.

U slučaju da nisam bio dovoljno jasan, mogu da prevedem na jezik koji bolje razumete. Dakle, gospodo demagozi, dajte se napokon urazumiti te jednom za svagda prestati sa hiperprodukcijom govana za vlastitu ishranu. Zajebite Dodika, spašavajte Bosnu! Pod uslovom, razume se, da među vama i dalje ima onih kojima je do toga iskreno stalo. U šta inače sve više sumnjam kako vreme odmiče. A vi koji ste već zinuli da mi replicirate sa „ma nemoj, a SDP?!?", ipak porazmislite još jednom. Isplati se.

Napisao: Milan Marinković

Preneseno s portala Tačno.net