Arijana ČulinaI još vi virujete u ono kako su svi narodi ravnopravni bez obzira na boju, stupanj razvijenosti i debljinu novčanika. Ma ajte molim vas, kad je to bilo? Toga nit je bilo, nit će bit. Ako su nekoga od vas uspili obmanit tim glupim teorijama mene nisu, ni za trenutak. Već samim rođenjem svi imamo različite startne pozicije i za sve ne vride ista pravila. Neko se rodi ružan, neko lip, zdrav i prav, neko bolestan, neko bogat, neko siromašan. I to ti je to. Bog tako oće. Onaj koji nešto nema mora se za to borit da dobije. Lako je onim bogatima obilazit siromašne zemlje i glumit da tamo nešto pomažu. Jer kako je napisa jedan pisac a inicijali su mu B. B. – nije Brižit Bardo nego Bertold Breht. E taj pametni čovik je u jednom svom komadu napisa ovako: “Prvi put prođeš pokraj siromaha sažališ se nad njim i daš mu pet kuna, drugi puta dvi, treći možda jednu, a četvrti put ga ni ne primjetiš ili ti već ide na živce.”

Mi prestali trčat za svitom, a svit počeja trčat za nama, pa traži da se opridilimo između Amerike i Brisela Da oni u Saboru kuvaju na plin i da im samo od tog plina ovisi oće li pit tu kavu, ne bi ga poskupiliSit gladnu ne viruje

OK, ne kažem je da nema ljudi koji imaju dušu i srce i koji vole pomoć sirotinji, ali takvih je malo. Sit gladnom ritko kad viruje. Jer da viruje, onda ne bi sad Račan i njegova famozna nova vlada, na čiji genijalni sastav smo toliko nestrpljivo i puni strepnje čekali, poskupljivali plin i struju da misle na one koji se smrzavaju. Jer da oni u Saboru kuvaju kavu na plin i da im od tog plina ovisi samo oće li pit tu kavu, ne bi ga poskupili. A da ne govorimo da nekima od tog plina ručak i život ovisi. To san tila reć. Najviše mrzim one face koje rade kao neka humanitarna djela i o tome bruje u svih šesnaest. Koriste nevolju drugih za vlastitu promidžbu. Znan jednog mog direktora koji nije htio ić u dom za nezbrinutu dicu ako sa sobom nije vodija brdo novinara, jer da to nije bilo negdi zabilježeno on bi se osjeća ka da tamo nije ni bio. Nervira me kad neko oko dobrih djela mora stvarat halabuku. Ako čovik stalno naglašava da radi dobra djela onda se za njega ne podrazumjeva da je normalno da čovik čoviku čini dobro. Onda je to za njega čudo i spektakl ljudske prirode. Svaka čast pokojnoj Lejdi Di, bila je lipa i simpatična, lipša od one Čarlsove ljubavnice Kamile, ali mene je u jednom nervirala, i to kad bi je vidila da obilazi ona crnačka plemena i slika se za sto časopisa sa malim crnčićem u naručju. Pa šta nije kojega povela doma ili se pobrinila za stalnu skrb nekolicine njih, nego se lipo sa njima slikala u ruševnom selu, a kad bi se vratila doma uvaljala bi se u mirisne svilene plahte vindzorskog dvorca lijući više suza zbog nevjernog Čarlsa nego tog siromašnog naroda. Al to je tako. Ne možemo njoj niti ikome drugom sudit zbog toga. Takva je ljudska priroda. Meni je prvoj kad me ostavi tip veća tuga na srcu nego Miloševiću šta Srbija mora nema.

Ustvari, tila sam vam zapravo reć nešto o Amerikancima, zato san i počela cilu ovu spiku. Amerikanci su jedan narod vrlo zanimljiva rezona. U isto vrime su na Afganistan bacali bombe i humanitarnu pomoć. U isto vrime ženama su na glavu padale bombe a dici torte. Ako bi im se koja bomba omakla i ubila jedno 100, 200 civila, oni bi samo rekli “ups, sorry, tehnička greška” i nikomu ništa. Istirali su bidne Indijance, strpali ih u neke rezervate, a sad se busaju demokracijom u prsa. Sad od Europe traže da potpišu ugovor o neizručivanju Amerikanaca međunarodnom kaznenom sudu A od nas se istovremeno traži da se može vodit u Haag kome god to padne napamet bez obzira je li neko kriv il mu nije dokazana krivnja. Ali ako je samo sumnjiv, dobije besplatnu avionsku da se malo provoza do Holand. Al eto, šta bi rekli još oni iz antičkog doba: ”Šta je dopušteno Jupiteru, nije volu”. Kako vidite, još od doba prije Krista do dana današnjeg, ništa se prominilo nije. Ameri se uvik nekako lukavo izvuku jer su najjači, a ko jači taj tlači. Nisu ni nakon vijetnamskog rata, ni nakon Pustinjske oluje ni Afganistana išli u Hag ni na bilo koji drugi sud za ratne zločine. Ne kažem ja. Učinili su oni i dobra djela, ali nije vrag da su baš svi u njihovoj vojci bili cviće, u svakom cviću ima korova. A mi ćemo uskoro u Haag morat ić za rastavu braka, kako je jedan reka, prometne prekršaje.

Komu se prikloniti

Oni kažu da su u strahu od 11. rujna, terorizma i to. To ja razumin i podržavan. Neka se bore protiv terorizma. To je grozno. Ali i mi smo bili isto cili porušeni i mi smo bili u strahu, šta je isto grozno, ali nismo tražili takvo izuzeće. Da smo se slučajno drznili ka oni i zatražili da nas Hrvate izuzmu od odgovornosti, poslali bi nas svi u neku stvar. I šta san tila reć. Ameri traže da se od odgovornosti izuzmu američki državljani, a mi ćemo opet naje… A zašto. Evo mi ne znamo šta bi sad, kome da se priklonimo. U biti kad malo bolje pogledaš nismo nikome nešto strašno važni, a mnogi ne znaju ni na karti di se nalazimo. A sad traže naš potpis. Jer da smo mi Amerikancima važni, primili bi nas u NATO, a da smo Evropi važni, primili bi nas u EU. A nema nas ni tamo ni ovdi. Dakle, nikomu nismo važni kad nama triba, al smo im jako važni kad mi njima tribamo. A sad mi tribamo Amerima da imaju glas više za odobravanje da za vrime misija u Evropi mogu radit šta oće.

Hrvati u sendviču

Ako je to tako, mene ne bi čudilo da i Karadžić danas-sutra zatraži i dobije američko državljanstvo, pa može pucat u koga oće. I sad eto. Mi se jadni nalazimo u sendviču. Ako ne potpišemo taj blentavi američki zahtjev, oni bi nam mogli uskratit vojnu pomoć i otežat nam ulazak u NATO. A ako se priklonimo njima i udovoljimo blentavom im zahtjevu, onda će oni u Briselu popizdit na nas pa će nam otežat pristup u EU. Ajde nemojmo se zajeb…, ka da nam je do sad taj pristup bio lak, ajte molim vas. Ponašaju se prema nama ka da nas nema. Kad su takvi, ja ih ne bi više ni molila. Vidiš kako oni dođu sami pitat kad im nešto triba. Sad su došli Ameri a doće i Brisel i EU, vidićete vi. A šta ako im zafali baš naš glas, aha. Još će oni nas molit kod koga ćemo mi doć. A mi ćemo sad razmislit. To ti je ko kod ljubavi i frajera. – Šta više za njima trčiš, oni više biže. Vidiš taman kad smo mi prestali trčat za tim svitom, svit počeja trčat za nama. Stavili su nas ka salamu u sendvič između dvi fete kruva, a mi moramo odlučit kome se priklonit. Mesić je reka – ni govora, nećemo to potpisat. A da su to Amerikanci znali prije, ne bi mu dali onu nagradu, a Račan je reka da ćemo razmislit, da triba s tim oprezno. On je sad nakon one njegove ishitrene odluke o Piranskom zaljevu posta oprezan za popizdit. Govori da ćemo i rješenje oko pitanja granica prepustit arbitraži ili ćemo ga zamrznit što su radile i pametnije zemlje od nas. To on oće reć da smo mi glupi. Sad kad je sve spizdija, sad smo ka mi glupi. Ma nemoj molim te.