Foto: Pixsell (arhiva)Izbori koji se približavaju teško se mogu okarakterisati kao događaj od kojeg iko razuman u Srbiji očekuje da donese bilo kakvu promenu na bolje. Uz izuzetak, naravno, samih natjecatelja kojima prosta matematika pruža osnova da se nadaju parčetu kolača što ga prelazak cenzusa garantuje.

U sferi realnog, prema tome, za mislećeg građanina nema mesta optimizmu. Ima li ga onda bar u sferi apstraktnog? Hajde da vidimo.

Kratak uvod u naučno-fantastični scenario

Prvo bi trebalo razbiti iluziju da su pohlepa i pokvarenjaštvo srbijanske političke elite, iako nesporni kao fakti, uz konsekventnu koruptivnu simbiozu sa kriminalno-tajkunskim lobijima jedini razlog svih nedaća i ukupnog propadanja države i društva. Razlog jesu, i to značajan, ali ipak više kao posledica dubokih i predugo zapostavljanih sociokulturoloških poremećaja nego kao njihov uzrok.

Puka konstatacija da je srbijansko društvo duboko podeljeno ne sadrži u sebi nikakvo epohalno otkriće. Za veliku većinu je prva, a najčešće i jedina asocijacija na tu podeljenost ona prosta deoba na konzervativno-nacionalističku (tzv. „Prvu") i građansko-proevropsku (tzv. „Drugu") Srbiju. Usled hronične površnosti se, međutim, zanemaruje činjenica da razlike, katkad i nepomirljive, jednako tinjaju i unutar svakog od ta dva glavna ideološko-vrednosna korpusa, što inače složenu situaciju dodatno komplikuje, ali ujedno pruža i racionalno objašnjenje, kako za postojanje, tako i još više za opstajanje ovolikog broja partija, kao i brojnih opskurnih parapolitičkih centara moći, ukljujući i pojedine koje obrću pozamašne svote šuški & zelembaća, sve krijući se iza zavodljive maske pripadanja famoznom nevladinom sektoru.

Teško je čak i u mašti to izvesti, no probajmo ipak da zamislimo da u Srbiji postoji skup individua koje dele apsolutno identičan pogled na sve aktuelne društveno-političke teme, zalažu se za totalno istovetna rešenja svih postojećih problema, a pritom ih ima dovoljno da bi formirali stranku, svi se međusobno poznaju, u odličnim su odnosima i niko od njih nije (javno) kompromitovan svojim prethodnim aktivnostima.

Spoljašnji i unutrašnji izazovi

Neophodne mere koje bi jedna takva, trenutno nepostojeća politička opcija morala da preduzme ukoliko bi došla na vlast u najkraćim bi se crtama sastojale u sledećem: na spoljnopolitičkom planu kompletan zaokret državne politike prema Kosovu, ne samo kroz de facto prihvatanje realnosti na terenu, već putem formalnog priznanja državnog suvereniteta i uspostave diplomatskih odnosa; zatim definitivni raskid sa velikosrpskom politikom tihe destabilizacije regiona i, umesto toga, početak promocije politike čvrste saradnje sa susedima u svim oblastima, kao iskrenog i trajnog strateškog opredeljenja; ostanak na kursu evrointegracija, ali uz punu svest o tome da bi članstvo u EU usled trajno izmenjene globalne dinamike moglo ostati neostvarena ambicija čak i u slučaju da Srbija sve nužne sistemske reforme sprovede do kraja, u najkraćem mogućem roku i bez ijedne jedine greške; napuštanje nebuloznog tadićevsko-jeremićevskog koncepta „četiri stuba" i preorijentacija na izgradnju strateškog savezništva sa Nemačkom kao vodećom evropskom, Turskom kao vodećom regionalnom, odnosno SAD kao vodećom svetskom silom; što brži put ka članstvu u NATO savezu, delom i u cilju preventivne kompenzacije za eventualni raspad Evropske unije, tim pre što su i Evropa i veći deo sveta opasno zagazili u epohu u kojoj će bezbednosni izazovi postepeno sve više preuzimati primat nad ekonomskim, a da toga verovatno u dobroj meri još uvek nisu svesni.

Na polju, pak, unutrašnje politike, prioriteti te nesuđene reformske vlade obuhvatali bi pre svega odlučno ukidanje modela državnog intervencionizma kroz konverziju postojeće kombinacije komandne ekonomije i paradržavnog kapitalizma u model liberalnokapitalističke privrede potpuno otvorenog tržišta - uprkos svim neutemeljenim kritikama belosvetskih kvazieksperata koji, kako je odlično primetio izvanredni Vuk Perišić, od drveća obično ne vide šumu - praćeno drastičnom redukcijom poreskih stopa i ostalih fiskalnih nameta i još drastičnijim kresanjem, a u mnogim slučajevima i potpunim ukidanjem, po mogućstvu postepenim, iracionalnih budžetskih rashoda. Ovo poslednje ne odnosi se samo na smanjenje ukupne javne administracije i prestanak sramnog finansiranja štetočinskih (ne?)vladinih ustanova poput SPC, već ništa manje i na rezanje svakojakih socijalnih davanja kojima vladajuća klika od radnosposobnih pojedinaca pravi tipične društvene parazite u nastojanju da njihovu patološku zavisnost od državnog budžeta pretoči u zavidan procenat sigurnih glasova, očito ne razmišljajući o potencijalno katastrofalnim posledicama takve kratkovide politike u kranjem ishodu.

Uzgred, dočepati se zaposlenja u državnom sektoru je ambicija koja je u Srbiji postala toliko zarazna da čak i među omladinom, koja bi po definiciji trebalo da predstavlja najmobilniji deo društva, većina mašta da se trajno i po svaku cenu uhlebi u javnoj administraciji. Nema u tome ničeg neobičnog: težiti da radio ne radio svira ti radio sastavna je komponenta ljudske prirode. Opasno je, međutim, što uporno forsiranje tako površne matrice razmišljanja pre ili kasnije dovodi do uspostavljanja krajnje inertnog sistema upravljanja koji će u nekom trenutku svakako morati da se uruši uz nesagledive posledice ukoliko se sa tom samoubilačkom praksom blagovremeno ne raskrsti za sva vremena. U stvari, pravo je čudo da nas usled dejstva neumoljive sile ekonomskih zakonitosti taj raspad sistema još nije zadesio.

Kao jednako važan državnički korak, naša zamišljena prosvetiteljska vlast bi, uporedo sa liberalizacijom i fiskalno-birokratskim rasterećivanjem privede, za vrhovni imperativ morala sebi postaviti zadatak da se brutalno obračuna sa svim mogućim oblicima nasilja. Namerno izbegavam izlizanu predizbornu floskulu ogromne većine mainstream političara i stranaka o navodnoj „borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije", jer da bi se neko mogao uspešno nositi sa tako suptilnim i sistemski ukorenjenim pošastima, koje se često protežu i izvan nacionalnih granica, mora najpre dokazati sposobnost da se efikasno razračuna sa onim takozvanim običnim, dripačkim kriminalom, koji je sa aspekta svakodnevne sigurnosti građana ionako opasniji od organizovanog, a opet je na mnogo načina sa njim neraskidivo povezan.

Jaz između teorije i prakse

Spisak anomalija sa čijim bi se otklanjanjem naš dream team imao uhvatiti u koštac nesumnjivo je ogroman, ali da bi ta družina nepokolebljivih uopšte došla u poziciju da sve to sprovede u delo nije dovoljno da samo uđe u neku buduću vladu, pa makar u njoj bila i većinski partner. Šansu da po stupanju na vlast krenu sa opisanim radikalnim reformama naši puleni bi imali jedino u slučaju da osvoje toliko ubedljivu većinu glasova da mogu samostalno formirati vladu kako ih niko ne bi mogao da ucenjuje koalicionim ustupcima.

Ali avaj, već pri letimičnom pogledu na mentalni sklop prosečnog birača jasno je da se ni prelasku cenzusa ne bi mogli nadati ukoliko bi u predizbornoj kampanji otvoreno saopštili svoj pravi program, pogotovo deo sa kresanjem budžetskih prinadležnosti, a kamoli pobedi u izbornoj utakmici. Što znači da bi za ostvarenje tog neophodnog ubedljivog trijumfa morali biti još najmanje duplo gori (čitaj: veći) demagozi od svih konkurenata zajedno, posebno u sferi socijalne politike, a to je čak i u najteoretskijoj teoriji ravno nemogućoj misiji.

No, pošto smo se još na početku dogovorili da u ovoj kolumni realan svet privremeno zamenimo apstraktnim, računam da mogu da nastavim sa eksperimentom. Neka bude, dakle, da su naši hrabri reformatori preskočili sve do ovde nabrojane prepreke, sastavili vladu iz mašte i ne časeći ni časa se bacili na posao.

Optimizam malih đokica, kakvih je ovde tušta i tma, koji bi očekivali da nova vlada samo mahne reformskim čarobnim štapićem i tako od Srbije očas posla načini srećnu i berićetnu zemlju, vrlo brzo bi se istopio i bio zamenjen razočaranjem i besom, jer istinske reforme uvek predstavljaju dug i jako bolan proces koji nikada ne donosi rezultat preko noći. Ukoliko bi ostala dosledna i nepokolebljiva u nameri da ih sprovede do kraja, vlast bi morala biti spremna, ne samo psihički, da se suoči sa nezapamćenim talasom nezadovoljstva velikog dela stanovništva. To rastuće nezadovoljstvo dovelo bi do serije protesta, koji bi u početku izbili među državnim uposlenicima koji bi usled racionalizacije javnog sektora ostali bez posla, a čiji je broj sve samo ne mali, a potom bi zahvatili i pripadnike brojnih drugih socijalnih kategorija pogođenih sekundarnim efektima tako temeljitih strukturnih reformi. U toj bi fazi na površinu počeli da isplivavaju svi oni podzemni elementi koji bi se zbog svojih kriminalno-finansijskih i sličnih interesa s pravom osetili egzistencijalno ugroženim, te bi zato bez ikakve sumnje pohrlili da svim mogućim sredstvima zaustave započeto čišćenje decenijama uzgajanog korova.

Reforma sektora bezbednosti kao conditio sine qua non

Rizik od dirigovanog pretvaranja mirnih demonstracija u nasilne, koje bi u slučaju neadekvatne pripremljenosti i slabe koordinacije bezbednosnih snaga mogle lako da prerastu i u građanski rat nepredvidjivog intenziteta, predstavlja faktor čiji značaj reformska vlast nipošto ne bi smela da potceni ukoliko misli da izbegne sudbinu pokojnog Zorana Đinđića, kao i ostale pogubne konsekvence pada njegove vlade na budućnost zemlje. Stvari dodatno usložnjava brzina kojom bi vlada morala da dela, s jedne strane kako bi stigla da nadoknadi sve što su prethodnici propustili da urade, a sa druge zbog činjenice da bi za relativno kratak period od četiri godine, koliko bi joj maksimalno trajao mandat budući da bi prve naredne izbore gotovo sigurno izgubila, morala kako zna i ume da izgradi nezavisne i stabilne institucije, dovoljno jake da odole svim pritiscima i time garantuju očuvanje teškom mukom uspostavljenog sistema nezavisno od toga ko će sledeći doći na vlast.

Da bi u praksi mogla obaviti sve što je zacrtala, naša izmaštana vlada bi uz bolan proces ukidanja postojećeg modela ekonomskog uređenja istovremeno morala da sprovede korenitu reformu sistema bezbednosti, koji u širem smislu obuhvata i pravosuđe, pritom strogo vodeći računa da bude optimalno usklađena sa prekopotrebnom višeslojnom fiskalnom i političko-administrativnom decentralizacijom. Možda je najveći paradoks u tome što bi i pored drastičnog kresanja ukupne budžetske potrošnje, izdvajanja za potrebe konkretno sistema bezbednosti nakon njegove reforme zapravo porasla. Do povećanja izdataka ne bi došlo zbog toga što bi, kako mnogi verovatno pretpostavljaju, broj zaposlenih bio povećan - štaviše, moguće je da bi usledio i značajan broj otkaza - već usled troškova profesionalizacije postojećih kadrova, pored ostalog i kroz savremenije modele njihove edukacije, zatim neophodnog poboljšanja kvaliteta opreme i opštih uslova rada, kao i uspostavljanja čvršćih mehanizama eksterne i interne kontrole, a sve u cilju postizanja maksimalnog nivoa efikasnosti i odgovornosti.

Pokazalo se, međutim, u više navrata da pokušaj redefinisanja uloge i načina funkcionisanja institucija objedinjenih pod firmom bezbednosno-obaveštajnog sektora predstavlja ubedljivo najteži izazov za bilo koju vladajuću garnituru u Srbiji, na prvom mestu zbog objektivnog straha od stepena efektivnog otpora koji bi kriminalizovane frakcije unutar službi bezbednosti bile spremne da pruže kako bi zaštitile svoje ilegalne poslove, odnosno lukrativne veze sa kriminalnim strukturama. Upravo je neuspeh svih dosadašnjih pokušaja reforme sistema bezbednosti, sa delimičnim izuzetkom vojske - ne i njenih obaveštajnih agencija! - bio i ostao ključna prepreka na putu ka normalizaciji funkcionisanja države i njenog napretka u gotovo svim relevantnim segmentima.

Demokratsko-policijska država

Utonimo sada ponovo u sferu apstraktnog i zamislimo da su se naši ljuti reformatori i sa ovim najvećim izazovom uspešno izborili. Kao rezultat tog uspeha, pripadnici bezbednosnih službi i pravosudnih organa dobili bi znatno viša ovlašćenja prilikom obavljanja poslova koji se direktno tiču suzbijanja svih tipova nasilja i drugih teških oblika kriminala, ali bi ujedno i nivo kako profesionalne tako i krivično-pravne odgovornosti koju bi snosili u slučaju da pomenuta ovlašćenja prekorače ili zloupotrebe bio neuporedivo veći.

Iako nema dileme da bi po okončanju opisane reformske terapije izašla iz ordinacije kao kudikamo uređenije i lepše društvo u kojem svi mirni građani pred Ustavom i zakonom ravnopravno uživaju sva zajamčena prava, Srbija bi na izvestan način neminovno postala neka vrsta policijske države. Ali to je, budimo realni, ipak premala cena da je ne bismo pristali platiti kada uzmemo u obzir ukupnu zajedničku korist.

Ma nemoj, policijska država, kažeš?! - istrčaće sada pred rudu mnogi salonski liberaličić - taj Marinković, taj osvedočeni ljubitelj Brozovog lika i dela bi izgleda da nam na mala vrata ponovo uvede komunjarsku diktaturu!

Ta šta vam pada na pamet, dragi mali siroti liberalčići. Zašto pri pomenu sintagme „policijska država" ne pomislite, recimo, na Švajcarsku, jednu od najprosperitetnijih i najuređenijih zemalja na svetu, koja je inače idealan primer kombinacije zapadnjačke demokratije i liberalnog kapitalizma na jednoj strani, i modela upravo policijske države (sic!) na drugoj, nego vam je obavezno prva asocijacija na diktaturu i kršenje ljudskih prava?

Razbijanje večitih iluzija salonskih liberala

Osvrnuo bih se takođe, kad se već dotakoh poređenja između demokratije, diktature i policijske države, na još neke od večitih iluzija liberalnih salonskih teoretičara opšte prakse bez prakse. Velika većina njih, koliko sam primetio, veruje da je za zamenu diktature demokratijom dovoljno svrgnuti kakvog tiranina i njegovim dotadašnjim podanicima dati slobodu, ne obraćajući pažnju na par sitnica koje slobodu znače: kao prvo, slobodna može biti isključivo ličnost, nikako masa; kao drugo, slobodu svako od nas doživljava na svoj specifični način; kao treće, sloboda se ne daje, ona se osvaja; kao četvrto, i kad je konačno osvojiš, onakvu kakvom je Ti zamišljaš, moraš strogo voditi računa kako ćeš je negovati da je ne bi (opet) izgubio.

Koliko su samo bili naivni oni koji su se nadali - mada se mnogi nadaju i dalje - da će protesti u Egiptu, Tunisu i širom Bliskog istoka (a pogotovo rat u Libiji), pretenciozno nazvani „Arapsko proleće", doneti liberalnu demokratiju zapadnog tipa u te zemlje, toliko su naivni i ovdašnji idealisti koji misle da se prostim prepisivanjem evropskih zakona može dogegati do vrata EU. Na lakovernost sa kojom su takvi svojevremeno slavili mrtvorođeni Peti oktobar, iskreno ubeđeni da padom Miloševića automatski pada i njegov kriminalno-zločinački sistem, je tek suvišno trošiti reči.

Demokratija, upamtite to dobro, nije nešto što se može prosto kopipejstovati sa jednog mesta na drugo. To nipošto ne znači da zemlje Arapskog sveta ili (zapadnog) Balkana ne mogu biti demokratske države u nekom širem smislu reči, utoliko što su neke od njih, uključujući i Srbiju, već postale demokratske u strogo formalnom pogledu. Međutim, pri definisanju tipa i odmeravanju stepena demokratije koju određeno društvo može dosegnuti neophodno je uvažavati kulturološke specifičnosti koje, sviđalo vam se to ili ne, postoje u svakom ćošku kugle zemaljske kao posledica delovanja većeg broja međusobno isprepletanih faktora. U nekim društvima demokratija jednostavno ne može ni nastati niti opstati ako o njoj ne brine čvrsta ruka. Jedan od najboljih dokaza u prilog tome jeste način - koji je bio sve samo ne demokratski - na koji je svojevremeno Kemal paša Ataturk od propale i zaostale bivše feudalne imperije preobrazio Tursku u modernu prosperitetnu državu koja već decenijama najvećem delu islamskog sveta služi kao teško dostižni uzor demokratije.

Devalvacija evropskog sistema vrednosti

Srbija na žalost nije dočekala svog Kemal pašu, a sve ukazuje na to da ga u skorije vreme neće ni dočekati. Kada bi bar doživela da dobije vladu poput one apstrahovane u ovoj kolumni, bio bi to džinovski korak napred i jedinstvena prilika za bekstvo iz lavirinta kosovskog mita i ostalih iz njega izvedenih istorijskih zabluda. Još važnije od toga, suštinski bi postala delom Evrope i bez formalnog članstva u Uniji. Koja, ako ćemo pošteno, ionako više nije ni senka onoga što je nekad bila. Kad to kažem, ne aludiram uopšte na ekonomsku krizu; na pameti mi je nešto sasvim drugo, premda se ne može reći da to drugo nije makar indirektno povezano i sa krizom.

Govorim, naime, o devalvaciji sistema vrednosti. Sećate li se, na primer, kada je 2000. godine čak 14 država EU prekinulo saradnju sa vladom Austrije, takođe članice Unije, u znak negodovanja zbog participacije sada već pokojnog Jerga Hajdera, lidera pronacističke Slobodarske partije, u njoj?

Da li se danas iko od evropskih zvaničnika uzbuđuje zbog patološke islamofobije Gerta Vildersa ili, možda još gore, zbog puzajuće (re)fašizacije mađarskih institucija pod dirigentskom palicom aktuelne desničarske vlade te, nama inače susedne, zemlje? Ovi primeri možda mogu delovati suviše trivijalno, ali samo onima koji, svesno ili nesvesno, zaboravljaju da je ideološki potporni stub Evropske unije sagrađen upravo na vrednostima antifašizma.

I pored svega toga, od članstva u EU ne bi trebalo odustajati sve dok za to postoji makar i minimalna šansa. Jer čak i takva kakva je trenutno, EU je u svemu bar deset klasa ispred nas. A kako i ta minimalna šansa ne bi otišla u nepovrat, biće nužno da se u Srbiji što pre formira reformatorska snaga nalik ovoj mojoj iz kolumne. Dajem časnu Titovu pionirsku reč da bih jednoj takvoj stranci, koja bi imala dovoljno znanja, drskosti i infrastrukturnog kapaciteta da izvede tu savršenu prevaru birača za njihovo dobro, oberučke poklonio svoj glas na izborima. Podrazumeva se da bi prethodno neko dobro obavešten i od poverenja morao da mi šapne koja je.

Lagani povratak iz apstraktnog u realno

Za sada jedino znam pouzdano da nije nijedna od ovih koje se trenutno nude na tržištu, a mogu se kladiti i da se za ovo prilično kratko vreme koliko je ostalo do izbora svakako neće pojaviti na sceni. Nakon njih će, po svoj prilici, biti formirana koaliciona vlada u kojoj će se, uz pobedničku SNS, obreti i Veljina Nova Srbija, D-SS, a vrlo verovatno i SPS na čelu sa zahuktalim Ivicom Dačićem. Neće biti nikakvo iznenađenje, barem što se mene tiče, ako se za koju ministarsku fotelju ogrebu i klerofašisti iz Dveri, kao produžene ruke i prirodnog saveznika Koštunice dr. Vojislava i njegove sekte.

Ovim svakako nisam hteo da kažem da bi Tadić i njegova žuta prodavnica magle bili gadljivi na koaliciju sa Dverima. Uostalom, zar sastav aktuelne vlade nije najbolji dokaz Tadićeve spremnosti da radi golog o(p)stanka na vlasti trguje i sa najcrnjim đavolom. Samo sam hteo reći da, uprkos kombinaciji perfidne medijske manipulacije i dokazane tuposti većinskog biračkog tela, Tadića i njegove žutaće posle svega što (ni)su uradili teško mogu da zamislim kao pobednike sledećih izbora. I da nam se, u realnom svetu, za razliku od apstraktnog, crno piše kako god okrenemo. To jest, bez obzira ko će s kim u post-izbornu koaliciju.

Napisao: Milan Marinković

Preneseno s portala Tačno.net