Vedrana RudanCrvena kožnata fotelja na kojoj ležim može biti ginekološka ili zubarska stolica, zove se relax. Jučer me nazvala prijateljica i rekla mi, u Meblo su opet stigle indijske krpe, mogu se prati u perilici, boje su postojane, stotinjak kuna, dva i pol metra za dva i šezdeset, idealno za prekrivanje kauča, ako čovjek ima kućne ljubimce, kupi mi plavu, zelenu, narančastu, tirkiznu i žutu, zbog gripe ne mogu iz kuće. Zato sam krenula u grad. I ja imam ljubimca. Ja imam lj u b i m i c u, mislila sam da je ljubimac, tri se tjedna zvao Petar Krešimir, a onda je na terasi na njega zajahao susjedin mačak, zvao se Marek, sad ga zovu Ćoro, nema jedno oko…

Što ćemo učiniti, pitala sam muža. Možemo je odvesti u Istru i ostaviti pred gostionicom na Vrhu, moj muž voli Istru. Ne, rekla sam, drugo sam htjela reći, ne može se m a č k a zvati Petar Krešimir. Neka se zove Carica Milica, rekao je muž. Ne, rekla sam, carica Milica je bila srpska kraljica. Nisam baš bila sigurna, ne znam povijest, ne znam ni je li Petar Krešimir bio hrvatski kralj, tako mi se samo č i n i, zašto je moj muž spomenuo caricu Milicu?! Što je htio reći? Muževi nas mrze i rugaju nam se na tisuću načina. Naš Krešimir sada se zove Petra. Kad sam izlazila iz kuće, osjećala sam se dobrom. Prijateljica mi je bolesna, zato idem u Meblo kupiti indijske krpe dva i pol sa dva i šezdeset. U primozgu sam kontala, možda će i naša Petra dobiti krpu. Ne volim ljude koji namještaj prekrivaju krpama da bi ga sačuvali od voljenih kandži. Nokti naše Petre nokti su nama bliskog bića. Ako kauč ne prekrivam svaki put prije nego na njega svoje veliko tijelo spusti moj muž, zašto bih kauč štitila od klupka dragih dlaka?

Izašla sam iz kuće, Petra je išla za mnom. Tjerala sam je od sebe, siktala, čak sam je jednom udarila po toploj ritici, skočila je na zid, pa u susjedin vrt, pratila me zaštićena željeznom ogradom… Htjela sam se vratiti, jebeš indijske krpe, nisam se vratila, digla sam glavu, krenula prema crkvi i pred Petrom odglumila drugu i drukčiju ženu, hladnu, sretnu, sigurnu u sebe, ženu koja ima jasan cilj i koja ne voli mačke. Osjetila je to. Dok sam prilazila stanici, vidjela sam, autobus kreće, ali, ako ti se ne žuri, Meblo radi non-stop, ta te sitnica ne može uzbuditi. Polako sam se uputila prema kiosku, dobar je osjećaj kad imaš vremena, kupila autobusnu kartu, nisam kupila Gloriju. Ne volim čitati Gloriju na ulici, ne mogu čitati bez naočala, a čitati s naočalama…

Čovjek djeluje osamljeno i tužno i beznadno staro s naočalama oko vrata. A ako ti ne vise oko vrata, onda ih gubiš. Da sam jutros, dok sam čekala autobus, htjela čitati Gloriju, morala bih raskopčati kaput, izvući uzicu, nataknuti naočale na nos pa onda gledati u sjajne fotografije žena kojima ne trebaju naočale. Zato Gloriju čitam doma. Stajala sam na stanici, ispod plastične kupole. Gradske autobusne stanice izgledaju svjetski. Divljaci ih još nisu zapalili. Čudno.

Kad bih bila sto posto sigurna da me neće uhvatiti, baš sto posto, ustala bih u tri ujutro i macolom razvalila sve nove, plastične autobusne stanice. I one svjetleće plakate. Na njima mlade žene pokazuju noge u šarenim čarapama. Izgledaju kao žive, male kuje! Prišao mi je onaj čovjek. Mislila sam da je prosjak. Danas su prosjaci obučeni u čiste traperice i debele, tople jakne. I ja sam rekla, dobar dan. Bojim se biti nepristojna kad stojim na ulici, vremena su teška, i luđaci su, danas, obučeni u čiste traperice i tople jakne. Gužva, rekao je mladić, gužva, gužva. Gužva, rekla sam, ludilo od gužve. A mi smo penzioneri, rekao je mladić. Šutjela sam i držala karticu u ruci, volim da mi je kartica u ruci, ne volim je trpati u torbicu, pa izvlačiti, pa cvikati, pa spremiti u torbicu. Neki ljudi drže karticu u džepu, a onda je satima traže dok kontrolor čeka sretan što je uhvatio lopova. Kad jedan od takvih likova najzad izvuče karticu, kontrolor tužno gleda, a autobus urla, bravo, majstore! Nisam jedna od tih i takvih. Ne, ne! Svi kupuju, kupuju, rekao je mladić, svi samo kupuju, čudne stvari, nepotrebne stvari, kupuju, kupuju! Vidite. Pokazao mi je vrećicu. Da, rekla sam. Kupio sam cipele, rekao je mladić, a ne trebaju mi, doma imam dva para, što će mi reći otac penzioner i moja mama je u penziji i ja sam u penziji, imam trideset i pet, što će mi reći moja mama…

A onda je došao autobus, pa smo ušli. Sišla sam na stanici pokraj mosta. Zašto sam sišla na pogrešnoj stanici i ušla u prodavaonicu namještaja Finvest, zašto sam na karticu kupila crvenu kožnatu fotelju relax koja jest i ginekološki stolac i zubarska stolica? Prodavač mi je rekao, gospođo, samo se treba ispružiti i gledati televiziju, to smiruje. Ispružena sam, noge su mi u zraku, raširene, gledam. Jako sam uznemirena. Trebala sam reći prodavaču, zove se Vlado, dragi gospodine, mi nemamo televizor.