Vedrana Rudan Devedeset i prve otišla sam u hotel Marinu u Mošćeničkoj Dragi. Ljudi protjerani iz svojih kuća diljem Lijepe Naše govorili su mi u mikrofon. Ovo je ispovijest žene koja je pobjegla iz Lovasa. Drago mi je što njen glas još čuvam na kazeti. Zaboravila sam vam reći, hotel Marina u Mošćeničkoj Dragi tada je imao jako malo zvjezdica. “Najgore je bilo u Lovasu kad su granate padale. To je bilo desetog desetog 1991. godine. Deda i ja smo bili u vinogradu. Mi smo otišli ujutru još u sedam sati. Tu u vinogradu smo nabrali jedna kolica kukuruza, a ja sam nabrala grožđa i paradajza. Imala sam ja to i u bašči, ali tamo mi je bilo lepše. A granate su nas uvatile u Tomislavovoj ulici. Onda smo otišli u jedan podrum. Ja sam iz tog podruma ošla kući da vidim di su moji. Kad sam ja došla, nema nikoga. Ošla sam u sinovu kuću. Nema ni tamo nikoga u podrumu. Kad sam ja izašla napolje, metak fijukne meni višlje glave. I već sam tila vikat, pa nemojte više, dečki, pucati, ima živoga sveta. Tela sam vikat, a nisam. Suzdržala sam se. Ja se onda vratim i tu kod sina u podrumu ja sam sama tu bila kad su oni ušli u Lovas. Kad su četnici dolazili. Jako su pucali i onda ošli prema groblju pa su se vratili i opet pucali. Ošli su. Dobro. Onda su moje snajke podolazile i tako smo mi onda pričali. To je bilo taj deseti deseti. Sutradan su snahe pokupile decu i utekle. One su pobegle u njive. Sutradan su oni dovukli dva tenka bliže naše kuće i jako pucali na te kukuruze. Kasnije se moj sin javio iz Opatije na Radio Županju. Sa obitelji je živ i zdrav. Fala bogu, reko.

Tako smo mi, eto, bili s njima u selu dva meseca. I jednoga dana... Pokupili su sve od osamnaest do pedeset godina. Svi su morali ić. Muškarci. Nisu se bome više vratili. Od njih pedeset, kažu, samo je sedamaest ostalo. Naterali su ih u minsko polje. Čula sam i kako su naše tukli. Bušilica. Da buše noge. I zube su im čupali. Živom čoveku. I soli su metali na ranu. A onda su groblje iskopali samo onako, i te mrtve pobacali i gotovo. Bez ičega. Sa bagerom su samo prošli. Tu nema ni oznake ni križa. Samo jednom smo smeli ići na groblje, kad je sahranjen Tuna Kovačević. Tada sam srela našeg seljaka pukovnika Jugoslavenske vojske Lovrića. Lovrić nam je pričao da je u Lovasu na groblju bila Evropska misija. Pitali su čije je to groblje, a ti Srbi, ta njihova milicija ili policija, oni su rekli da je to pseće groblje. A ima da su još i cipele virile van. A rake su morali kopati naši mladići i bacati u njih ljude. Nako, bez ičega. Imali smo bele trake oko ruke. Na kapiji ili na vratima, i tu smo morali imati belu plahtu. Tobože da se predajemo. I s otim smo uvek išli u selo. Ako u trgovinu, ako po kruv, uvek smo morali ić tako. Tako. Sa belim trakama. Bilo je loše. Stra. Stra. Stra. Eto, stra veliki. A zima, zima, zima. A ja stalno plačem. Mi nismo teli ić iz Lovasa. Deda nije teo ić. I nećemo. Nećemo. A tjerali su nas. Njiova policija. I došli su tako tu nedjelju, 29. 12. 1991. godine i kažu, morate ić! Došli su sa puškama. Plakali smo kad smo odlazili. Još kako smo plakali. Komšije su došle da se oproste s nama. Da l’ su kasnije i njih isterali, ne znam. Sa sobom smo uzeli malo nekih stvari. Samo za obuć. Do Šida su nas odvezli. Njiova policija je išla s nama.

Došli smo u Šid. I onda do Bjeljine. Kad smo došli u Bjeljinu, nismo dugo imali autobus. Jedan se iznašao tamo pa nas je prevezao do Bosanskog Šamca. Tamo smo sigurno dva sata na cesti čekali. I dođe milicija, i dođe autobus iz Slavonskog Šamca i onda mi pređemo u Slavonski Šamac. Tamo nas je Garda dočekala, tamo smo i večeru dobili. E, onda smo došli u Zagreb, a ja nisam znala gde su mi deca. Ja sam samo htela prvo da nađem svoju decu. To sam ja tela. A ni za koga nisam znala. Da l’ su živi? Je l’ su poginuli? Onda sam srela majku Marina Mađarevića. Ona mi je rekla di je on pa sam ja nazvala ovaj hotel. I tako da je moja unuka došla na telefon. U ovom hotelu u Mošćeničkoj Dragi smo deda, ćerka, unuka i ja. Sin i jedna snaja su u Lovranu. Drugi sin mi je u Splitu u hotelu Marjan. To je daleko odavde, ali, fala bogu, živi su. Tamo smo dida i ja bili tri nedelje. Tamo je ona rodila malu. Imaju oni u Splitu i maloga od tri i pol godine. A u njihovom hotelu nije bilo mleka. I tako sam otišla u Crveni križ i tražila mleka. Reko, moja snaja ima malog, on je naučio na mleko, on je volio jako. I oni meni kažu, pa, možete dobiti.

I oni meni napišu. Ja odem tam na prozor di su davali. Reko, pa, dajte mi sad mleka. A on kaže, ne kaže se mleko. Ja reko, pa kako? A on, mlijeko. E, reko, ti si sad kao oni naši u Lovasu. Ja sam iskala kruh, i mi svi, svi smo naučili kruh pa kruh, i ja išćem kruha. A oni kažu, nema kruha već ima leba. To je strašan rat. Jako je to strašno. Ja se nadam da ćemo se vratiti našoj kući. Iz hotela moram otići. A kuda? To se pitam. Ne znam. A stalno, stalno mislimo na povratak kući. To mislimo. A to mora jednom doći. Novaca nemamo. To vam možem kazat, novaca nemamo. Zlo je, gospođo. Ostavili smo svega. Kad dođemo kući. Ako dođemo... A nadamo se. Živimo u nadi. Je l’? Ne možemo mi ovde uvek ostat.“ Tako je govorila žena iz Lovasa, mjestašca što su ga četničke bombe zasule u listopadu devedeset i prve. U listopadu 2007. na hrvatskim teve ekranima jednako zbore nesretnici koji su u Zagrebu ostali bez svojih kuća i ulica. I oni svoje bijedne dane provode u hotelu s malo zvjezdica, i njihovi su džepovi prazni i oni koji su njima učinili zlo ostat će nekažnjeni. Sve je isto kao prije jedino što četnika nema. Nema četnika?