Top menadžment javne kuće, pardon, preduzeća Srbija d.n.n. (društvo neograničene neodgovornosti) je nakon iscrpljujućih konsultacija procenio da je genocidni general dostigao maksimalnu cenu na berzi državnih obveznica, čime su se napokon stekli uslovi da dotični bude trampljen za kandidaturu.

Tim je povodom lažni reformator Ljubin Mali u svom prepoznatljivom maniru ustvrdio kako je sada, eto, konačno skinuta ljaga sa čitavog srpskog naroda. Ništa iznenađujuće od nekoga ko na sopstvenom vebsajtu napisa, i pritom ostade živ, da su mu politički uzori, pazi sad - Dobrica Ćosić i Srđa Popović. Samo čekam kad će da odvali kako su mu omiljeni državnici Adolf Hitler i Nelson Mendela. Crni Berluskoni, kud nađe onomad da ga ložiš kako liči na Klunija?! Čovek od tada umislio da je rođeni glumac, pa čas glumi Putina, čas Obamu. Mada ko zna, ako počne da glumi Tita, možda jednog dana i bude nešto od njega.

Paralelno sa tim, dok se srebrenički koljovođa polagano opravljao na (nadajmo se bespovratni) put u Ševeningen, hipnotisanu su gomilu najbanalnijim pikanterijama neumorno uveseljavali poslovično toaletoidni srbijanski mediji. Vrhunac - ako ovde vrhunac uopšte i može da postoji - je dostignut kada je ćera onog što bi još da se ćera u najgledaniji (srpski: najretardiraniji, prim. prev. M.M.) politički tok šou dovela dvojicu prekaljenih eksperata i budućeg PreCednika Svih Srba Sveta, (prestolo)naslednika Skidača Ljage, kojom nas je prilikom potonji, glasom prepunim grobarske patetike, prosvetlio objasnivši da se generalu Mladiću zločin u stvari „dogodio". Šetao valjda Ratko Srebrenicom, opušteno ćaskao s ljudima, i onda se neočekivano iz vedra neba na grad sručio genocid.

Stvar bi se dakle, according to The Gravedigger, mogla posmatrati i na sledeći način. Krene čovek sa pecaroškim štapom do reke, smesti se u hlad tužne vrbe, otvori 'ladno pivce i zabaci štap. Pijucka tako on pivce, čitucka novine, kad najedared štap uze da se cima li cima. Čovek ga izvuče i ima šta da vidi - poveću ribu što se zakačena za udicu u agoniji koprca. Stade čovek da se izvinjava sirotoj ribi što se upecala, jebiga, nije on želeo da joj nanese zlo već se jednostavno tako pogodilo. Drčna kakvu je bog dao, riba je opazila crva, ustremila se i - kvrc! Stvar je, dakle, jasna: čoveku se riba prosto - dogodila. U slučaju Ratka Mladića je doduše u pitanju bio pravi pravcati pomor, ama zar nije nije ionako sve dozvoljeno kad je odbrana srpstva at stake. Osam hiljada gore-dole, kakve veze ima. Ta nećemo valjda sad Nevernog Tomu i njegove nazadne napr(e)dnjake da zamaramo tim dosadnim ciframa i ionako varljivom statistikom, pa još u odsudnom predizbornom trenutku.

Ovu grobaroidnu i slične relativizacije ipak je zasenila vest da je idol inherentno nacistoide Šumske i koherentno fašistoidne Srbije dobio žuđene jagode i televizor direkt u ćeliju mu, o čemu nas je glavom i bradom, i sa izvesnom dozom perverzne fascinacije lucidnošću Palog Đenerala, izveštavao vazda raspoloženi Bruno Vekarić. Zamenik tužioca za ratne zločine i privremeni v.d. Mladićevog portparola ubrzo se iskazao i na stranicama New York Times-a poetično poručivši kako umesto Srbije Ratka Mladića želi Srbiju Novaka Đokovića.

Izvini Bruno, burazeru, al' ja tu ne vidim neku posebnu razliku. Ne između Mladića i Đokovića, naravno, jer je razlika između njih dvojice evidentna, koliko god meni Đokovićev uspaljeni patriotizam s predumišljajem privatno išao na nerve. Govorim o nepostojećoj razlici između Srbije Ratka Mladića i Srbije Novaka Đokovića, o tom kevojebačkom mentalitetu koji se nedvosmisleno odslikava kroz način na koji ovdašnji populus percepira likove i dela pomenute gospode. Prvi se smatra herojem zato što je mitomanološke srpske dušmane zatirao na bojnom polju puškom, dočim ovaj drugi to čini na teniskom terenu reketom. Ako promena te (be)svesti uopšte i postoji, ona se isključivo sadrži u formi, nikako u suštini.

(Političke) korektnosti, ali pre svega istine radi, kad sam već opleo po Vekariću dužan sam takođe da podsetim da je on ipak jedini državni službenik koji je Mladićev krvavi pir u Srebrenici jasno i glasno nazvao jedinim pravim (i mogućim, sic!) imenom - genocid, i to u vreme onog odvratnog nadgornjavanja oko teksta skupštinske deklaracije, a za tako nešto su u Srbiji, mora se priznati, potrebna ozbiljna muda, pogotovo ako obavljaš funkciju koja ti među fašističkim šljamom po difoltu obezbeđuje status nacionalog izdajnika.

Ali hajde da se ostavimo sporednih detalja. U celoj papazjaniji oko dolijalog generala verovatno je najveća ironija u tome da je zapravo dovoljno samo malčice zagrebati ispod površine tog samodovoljnog & samo(domo)ljubnog mita o velikom vojskovođi pa da se isti za tili čas rasprši kao mehur od sapunice. Jer Ratko Mladić u suštini sve do rata nije bio ništa drugo do tipični anonimus iz zabačene vukojebine, obdaren sujetnom gorštačkom inteligencijom i samozadojen bolesnom ambicijom da jednog dana postane glavni junak kome će se celo selo diviti sa mešavinom straha i poštovanja. Idealan profil za izvođača radova na realizaciji agresorske agende kreirane u mraku kvaziakademskih katakombi, pod političkim patronatom osovine Milošević-Karadžić, i uz genocidofilni blagoslov vaskolikog klera. Šta uostalom treba još reći o generalu koji (je) čin najpodlijeg prepredenjaštva, kakav je deljenje čokoladica preplašenoj deci neposredno pre nego će im nepovratno ubiti svaki san o kakvoj-takvoj budućnosti, po svoj prilici smatra(o) za vrhunac vojno-taktičke genijalnosti.

Posle svega što smo imali prilike da čujemo poslednjih dana, ali i svih ovih i onih godina, sumnjam da će iko biti iznenađen ukoliko se suđenje dojučerašnjoj haškoj pobegulji pretvori u još jedno posthumno ponižavanje žrtava. Ali to je valjda ta čuvena cena pravde. Makar one pravne, pošto je za realnu očito prekasno.

Interesantna je, međutim, izjava koju je Mladić prilikom prvog pojavljivanja u sudnici Tribunala priopćio. Do sada već izlizanoj floskuli o tome da je „samo branio svoj narod", ovog puta je dodao i tvrdnju kako je takođe branio i svoju zemlju. Hm, moram priznati da sam zbunjen. Da neće to Ratko možda da nam kaže kako je poput svog kolege i sunarodnika, Generala Jove Divjaka, zapravo sve vreme branio Bosnu i Hercegovinu od srpsko-srbijanske agresije, budući da je Bosna ta koja je u ratu čiji je Mladić bio akter bila napadnuta strana. Jeste da sam se u životu svega i svačega nagledao i naslušao, ama nikako ne verujem da je koljovođa baš toliko posenilio. Pre će biti da se po starom srpskom običaju malko pravi blesav.

Naposletku, dobra je okolnost da postoji Haški tribunal. Zamislite da se Mladiću sudi u Srbiji. Ko sme da garantuje da ne bi završio u kućnom pritvoru sa sve nanožnicom a la Ceca Nacionale?

Piše: Milan Marinković

Preneseno s portala Tačno.net