IlustracijaTokom proteklih nekoliko dana mnogima koje poznajem savetovao sam da u periodu između subote uveče do nedelje u isto vreme za svaki slučaj sklone svoja vozila sa ulica na bezbednija mesta, poput garaža i dvorišta, zbog realne opasnosti da kleronacističke bande ove godine promene taktiku i, umesto samo u Beogradu, rušilačke pohode organizuju i u ostalim mestima širom Srbije kako bi razvlačenjem policije dodatno paralisali njene ionako oskudne kapacitete i na taj način učinili potencijalne učesnike Parade ponosa maksimalno nezaštićenim od pokušaja napada.

Smaranje

„E super, sad ne moram da se smaram oko auta", sa vidnim olakšanjem je prokomentarisao jedan od poznanika nakon što je zvanično saopšteno da su svi za vikend najavljeni skupovi i definitivno zabranjeni „iz bezbednosnih razloga". Naprotiv, tek sada ćeš još više morati da se smaraš. I to ne samo za ovaj vikend, već na mnogo duže staze. I ne samo oko auta.

Odlukom da ne dozvoli održavanje Parade ponosa, kao mirnog okupljanja na koje svaki građanin uživa Ustavom zagarantovano pravo, aktuelna vlast ni na koji način ne štiti bezbednost ljudi i imovine, kako to nadobudni ministar policije uporno pokušava da prikaže, već radi upravo suprotno: dugoročno podstiče njeno ugrožavanje, implicitno priznajući huliganima i kriminalcima da je nemoćna pred silom kojom ovi raspolažu.

Paravojni šljam

Svejedno je da li se vlast povlači pred paravojnim šljamom zato što, bilo u celini ili delimično, sa njim prećutno sarađuje ili zato što ga se plaši, pri čemu te dve mogućnosti ne isključuju nužno jedna drugu; suština je da u oba slučaja vlast zapravo i ne postoji. To jest, Srbijom - a ne samo severom Kosova - de facto vladaju paralelne institucije.

Vredi uzgred pomenuti i podatak da je Srbija preplavljena privatnim agencijama za obezbeđenje od kojih bar polovinom upravljaju i(li) u njima rade osobe sa debelim kriminalnim backgroundom, a čija delatnost gotovo u potpunosti ostaje izvan zakonske regulative i adekvatnog institucionalnog nadzora. Nije neophodno biti ekspert. Dovoljno je da imate dva grama mozga da biste shvatili kakvu pretnju tempirane bombe u vidu pomenutih agencija predstavljaju po opštu bezbednost.

Ni demokratija ni diktatura

Srbiju je inače i pre kukavičke zabrane Parade ponosa bilo smešno nazivati državom. Sada više nije ni smešno. Sada je to čak i teoretski nedopustivo, što se jednostavnim primerom lako može objasniti. Naime, država, u najširim crtama posmatrano, može biti ustrojena ili kao demokratija ili kao diktatura. Sada će se oni plitkoumniji naravno zatrčati da konstatuju kako je Srbija upravo dokazala da je demokratska, obzirom da je demokratija vladavina većine, a većina je ovde protiv gej parade.

Demokratija jeste vladavina većine jedino u smislu da se njeni ovlašćeni predstavnici biraju većinom glasova punoletnih građana, ali je u demokratski uređenom društvu svaka manjina beskompromisno zaštićena od strane države, i to samim tim što je svaki pojedinačni građanin istovremeno predstavnik i većine i manjine, u zavisnosti od toga po kojem se osnovu određuje pripadnost određenoj socijalnoj grupaciji u datom trenutku.

Diktatura?

Upravo je njegovo veličanstvo Građanin, kao slobodna i svesna individua, taj koji predstavlja svetinju i kamen temeljac svake istinske demokratije pa je, shodno tome, postojanje građanske države nezaobilazna pretpostavka uspostavljanju demokratskog poretka (sic!). Srbija čak ni na papiru nije građanska država, budući da svojim ustavom nije definisana kao „država svih njenih građana", već kao „država srpskog naroda i svih ostalih građana".

Ako iz ovoga sledi da Srbija nije demokratija, onda mora biti da je diktatura, zar ne? Tim pre što manifestacija poput Parade ponosa svakako ne bi mogla biti održana u zemlji gde vlada diktatorski režim.

Bojazan od huligana

Istina je da bi gej parada u svakoj diktatorskoj državi gotovo izvesno bila zabranjena, ali ne zato što se u takvim državama vlast plaši huligana, kao što je to u Srbiji slučaj, već zato što jednostavno ni ne mari, niti se pak trudi da to sakrije, za bilo čija ljudska prava, bez obzira da li se radi o LGBT ili nekoj drugoj ugroženoj populaciji. Drugim rečima, iako bi u jednoj diktatorskoj državi skup kakav je Parada ponosa po svoj prilici bilo nemoguće organizovati, isto tako ni ekstremistima poput ovdašnjih klerofašista, ukoliko uopšte postoje, ne bi bilo ni na kraj pameti da ulaze u rizik direktnog sukoba sa maltene svemoćnim policijskim (a neretko i vojnim) aparatom.

(č)et(n)ički aspekt

Na osnovu prethodna dva primera se lako i nedvosmisleno može zaključiti da Srbija nije ni demokratija ni diktatura. Dodamo li ovome činjenicu da je Srbija ujedno i zemlja koja ne (želi da) zna ni gde su joj granice, ukupna slika postaje još poraznija: Srbija je, prosto rečeno, država koje nema. Valjalo bi zato pobornicima velikosrpskog nacional-socijalističkog projekta, i u vlasti i u opoziciji, postaviti jedno krajnje logično pitanje: sve i da ostavimo po strani (č)et(n)ički aspekt vaše zločinačke ide(ologi)je, oličen u agresiji, genocidu i drugim kreativnim oblicima etničkog čišćenja, kako zamišljate da uspostavite kontrolu nad tuđim teritorijama kada ni na ovoj, nad kojom vam niko ne osporava suverenitet, niste u stanju da sprovedete sopstveni ustav i zakone?

Pametnom dovoljno!

Napisao: Milan Marinković

Preneseno s portala Tačno.net